У фондовима Рукописног одељења Руске националне библиотеке пронађено 378 српских рукописа од XII до XIX века. Треба нагласити да у тај број не улазе само књиге сачуване у целини, већ и бројни фрагменти кодексā (један или неколико листова), као и фрагменти српских рукописа у зборницима других редакција (најчешће бугарске). Тематски и жанровски ова грађа је изузетно широка: Свето Писмо, богослужбене књиге, агиографија, богословски трактати, историографски и књижевни споменици. Многе рукописне књиге су занимљиве због записа историјског садржаја. Најстарији српски рукопис у збирци Руске националне библиотеке је Петербуршки лист Мирослављевог јеванђеља (Петербургский лист Мирославова Евангелия), који је данас познат у целом свету. Најзначајнији споменик српске књижевности је Вуканово јеванђеље, настало око 1202. године и названо по имену великог жупана Вукана, сина Стефана Немање.
Интернет ресурс открива читаоцима читав низ данас мало познатих старих српских рукописа писаних на пергаменту. Међу њима су апокрифни зборник с краjа XIII – почетка XIV века и други споменици који су важни за историјска и културна истраживања. Међутим, већина српских рукописа из фондова Руске националне библиотеке писана jе на хартији. Многи рукописи имаjу оригиналну илуминацију.
У Рукописном одељењу Руске националне библиотеке нема посебног фонда српских рукописа. Они се могу наћи у многим збиркама Сектора старих руских фондова. Већина српских рукописа у Библиотеку је доспела у склопу колекциjа славистā и сакупљача старина, који су у XIX веку систематски трагали за средњовековним књижним раритетима у манастирима на Светој Гори, Синају, Балкану и Блиском истоку. Често је такав сакупљач буквално спасавао рукопис од неминовног пропадања.
Први српски рукопис је доспео у Библиотеку 1805. године, у склопу чувене збирке Петра Петровича Дубровског, првог кустоса Депоа манускрипата.
Касније се корпус српских рукописа у фондовима Библиотеке попуњавао готово са сваком новом колекцијом која је доспевала у Библиотеку. Библиотека је у различито време добила збирке Михаила Петровича Погодина (1852), Александра Фјодоровича Гиљфердинга (1868), епископа Порфириjа (Успенског) (1883), Стефана Верковића (1891), архимандрита Антонина (Капустина) (1899) и друге. Рукописи из неких колекција ушли су у Основну збирку рукописне књиге, уређену по тематском принципу.
Попуњавање фондова Библиотеке средњовековним словенским рукописима, укључујући и српске, одвијало се и после 1917. године, када су Рукописном одељењу биле предате збирке Друштва љубитељā старе писмености (1932), Руског археолошког друштва, историјски формиране манастирске библиотеке – Кирило-Белозерског (1918) и Соловецког (1928) манастира, збирка рукописних књига Новгородског Софијског сабора (1919) и друге.
Према томе, збирка српских рукописа Руске националне библиотеке се углавном формирала до краjа прве трећине XX века. Најзначајнији рукописи су проучавани, састављaни су њихови научни описи. Састављаче каталога интересовали су пре свега стари рукописи од XII до XIV века Наредних година вршен је специјалан рад на проналажењу, уколико је могуће, свих српских рукописа који се чувају у фондовима Руске националне библиотеке. Сада је у току рад на њиховом описивању.